| ЧЕТНИЦИ У НАЦИСТИЧКИМ КОНЦ ЛОГОРИМА |
|
|
|
| Аутор Press | |
| Thursday, 12 November 2009 | |
 Овом приликом представићу још једног историчара млађе генерације, Александра Динчића из Ниша. Следе делови из његове књиге ''Четници у нацистичким концентрационим логорима – хроника страдалаштва Југословенске војске и четничког-равногорског покрета у Србији (1941-1944)'' – која треба да се објави наредне године Дакле, у прошлом чланку имали смо прилике да видимо делове књиге историчара Верољуба Малетића из Србца, ''Горски штаб 314'', а овако пише Александар Динчић:
Месеци најтежих прогона у СрбијиУ новембру 1942. хапшења и репресалије се настављају. Ухапшено је 980 лица која су окарактерисана као четници или њихови људи, док је разоружано и такође ухапшено због сарадње са легитимном војском 670 четника Косте Пећанца. Овог месеца је ухапшено 1650 лица оптужених да су имали везе са четницима Равне Горе.1 Поред тога, због отпора Југословенске војске, стрељања су вршена скоро сваког дана, а забележена су и поједина на терену. Четвртог су у Мионици стрељана четворица, међу њима и председник Мионичке општине, Чедомир Петровић, два дана касније, у Лубу двојица, истога дана код Ариља 24, сутрадан на Јавору 10, итд.2 Овог месеца стрељано је много припадника и присталица националног покрета. Ако су у новембру прогони и стрељања националних снага узимали још већи замах за разлику од претходних месеци, онда се децембар може слободно насловити као месец најтежих прогона и највећег терора од почетка рата. Античетничка нота се није крила код Немаца. Тако је генерал Јодл, начелник Оперативног одељења немачке Врховне команде саопштио Хитлеру на војној конференцији 12. децембра да се у Београду стално врше хапшења и да се може рећи да се сваког дана просечно стреља између 15 и 30 Михаиловићевих присталица.3 Истог месеца је упућена казнена експедиција на мајора Пилетића, који је, како су акције текле из месеца у месец, стално јачао. Офанзивом је захваћен делимично и Млавски корпус ЈВ под командом мајора Синише Оцокољића. До средине месеца у претрагама многих села неготинског, крајинског, кључког и звишког среза, заробљено је или ухапшено 303 четника и њихових сарадника и одведено на Бањицу.4Најпре су ухапшеници одведени у зајечарски затвор, а одатле су возовима упућени за Београд. У тој групи налазили су се: Алимпије Стерлић из Вајуге код Неготина, Милутин Радивојевић, четнички командант села Витовница код Петровца на Млави, Стојадин Стевовић, трговац, Милан Благојевић, учитељ из села Вајуге, Петар Трајиловић, из Глоговице код Зајечара, Љубомир Предић из Глоговице и други.5Истог месеца Немци су по други пут заробили војводу Војислава Јевремовића Триброђанина, сада наредника и команданта Звишке бригаде. Након што је потопио један немачки брод на Дунаву (Кајмакчалан - прим. АД), покушао је да побегне, али су га Немци заробили. Међутим, стари четник је успео да им побегне у Загребу приликом транспорта.6 Вратио се касније у свој матични крај и наставио четничку војну.... Комунистичко-гестаповско-бугарска сарадња и последице по четнички-равногорски покрет Поред устаљеног ритма репресалија догађале су се на први поглед интересантне појаве, а било их је још раније. У партизанској архиви пронађеној у Горњем Милановцу крајем 1942. Окружни комитет је саветовао члановима партије да се убацују у обавештајну службу окупатора и на тај начин потказивањем продуже борбу против четника.7Ускоро се тако нешто и десило. Партизански активиста Љубомир Жарковић се јавио Немцима у Чачку на дан 27. јануара 1943. године. Одвео је Немце и Бугаре у селу Крстац (Драгачево), где су се налазили четници. Немци су у селу стрељали 6 људи, међу којима и Војимира Стојића, Милисава Стојића и Миливоја Стојића. Последњег су спалили живог у кући. Са собом су одвели Радета Ђорђевића и Радивоја Ђорђевића и запалили четири куће. Одведени Раде Ђорђевић је касније стрељан у Краљеву у циљу одмазде. Истог дана, комунисти у служби Гестапоа довели су Немце и Бугаре у село Јежевица код Чачка. Четници су се повукли под заштитом борбе, а Немци и Бугари су убили Андрију Рачевића, Милана Рачевића и Бранка Јашића, док су упалили куће Рачевића и Милана Сретеновића.8Месец дана касније, равногорски поручник Лукић је у селу Мрчајевци организовао забаву у корист сиромашне деце. Сазнавши за забаву, комунисти обавештавају немачки гарнизон у Горњем Милановцу да су у кафани четници. Немци ноћу неопажено опколе кафане где су се забаве дешавале, убију 13 мушкарца и две девојке, спале пет кафана и две куће и одведу 60 талаца, међу њима и Милију и Михајла Букумировића, Богосава и Бранка Лазовића, Бранка, Велисава и Мирка Јокића, Михаила Ранковића, Радосава Савића, Ненада Лазовића, које касније стрељају у Краљеву у циљу одмазде9Највише мука је четницима задавао Савле Милосављевић. Ради се о партизану који је радио у служби Немаца, кретао се у немачкој униформи, а да после рата никоме није одговарао за почињено. Тако је почетком јуна 1943. одвео Немце у свој родни Дљин. Тамо су на спавању ухватили четворицу четника: Бранислава Пантелића, Драгишу Марковића, Војимира Марковића и Миленка Чолића. Прва тројица су стрељана, а четврти је успео да побегне. Истог дана убијен је Велимир Радосављевић, симпатизер четника, проказан од Савлета. За Немце је радио и присталица партизана Милојко Милосављевић. Он је по изласку из Бањичког логора добијао претње од четника. Пријавио се Немцима у Чачку и 3. јула 1943. одвео их у Дљин, где су заробили и на лицу места стрељали пратиоце четничког команданта Милутина Јанковића.10Борба у чачанском крају против комунистичко-гестаповске сарадње била је врло тешка. Зато је било и великих ликвидација. Разуме се, после рата сви су били невине жртве.О гестаповско-комунистичкој сарадњи има података који казују да се та колаборација изводила и на подручју пожаревачког среза. Тамо је на снази била денунцијација у пуном стилу, али и скривање од четничких егзекуторских тројки под скуте окупатора. Рад на уништавању ових комунистичко-гестаповских агената био је онемогућен из више разлога. Један је навео и мајор Пилетић, помињући да групу Александра Костића четници гоне у стопу, али она се већином крије у близини Немаца, где се тешко може прићи, па је зато ликвидација отежана.11Немачки командант у Пожаревцу је ревносно сарађивао са комунистима. Министар војни је у депеши бр.1285 од 22. јануара 1943. јављао С. Јовановићу:„Поручник Бауман у Пожаревцу има преко 200 агенета комуниста који су пуштени из затвора. Ови служе за проказивање наших сарадника у варошима и селима. Извештај од нашег команданта са Хомоља."12Командант Јужне Србије, мајор Радослав Ђурић, јављао је да комунисти и даље одржавају везу са Гестапоом, и један од начина њиховог рада је проваљивање четничких организација.13Амерички пуковник Роберт Мек Даул је подносећи исцрпан извештај својој војној команди о боравку у Врховној команди ЈВ и код генерала Михаиловића, напоменуо да му је Рудолф Штеркер, немачки преговарач, рекао за време разговора да су официри Гестапоа и СС-а наставили да одржавају везе са комунистима у Југославији и југоисточној Европи, и поред тога што се сматрало да Немци намеравају да искорене комунизам. Пуковник Мек Дауел на крају овог дела извештаја напомиње да су му четници рекли да су комунисти двоструки издајници, када су југословенске родољубе, предавали у руке Немцима и тако их слали у смрт.14Сарадња са Бугарима остваривана је такође у разним видовима, а на штету четника. Најчешће је било денунцијација, потказивања, анонимих достава, док су некада партизански људи били путовође Бугарима приликом њиховог напада на четнике. Један у низу случаја масовног хапшења четника и њихових људи, а на доставу партизана, догодио се у моравском и алексиначком срезу у мају 1943. године. Многи од ухапшених прошли су бугарски затвор у Нишу, немачки концентрациони логор, Бањицу, Маутахузен, неки су и стрељани, а да после рата нико није могао сазнати како су Бугари дошли до ових људи и ко их је издао. Бугарска војска је од 9. до 14. маја 1943. ухапсила 44 лица у срезу Моравском (Житковац). Ишли су по списку, улазили у сваку кућу где је било пушака, муниције и материјала. Ухапшено је 14 лица из Житковца: порезник Драгиша Бојовић, ђак Светислав Петровић, домаћица Вера Миловановић, кафеџија Радивоје Јанковић, родом из Моравца, кафеџија Божидар Ђорђевић, ученик Јован Пешић, касапин Радован Шпица, поручник СДС Ненад Радичевић, школски надзорник Петар Јовановић, трговац Бошко Савић, берберин Бошко Савић, општински писар Ранко Анђелковић и студент Миодраг Живковић; 9 из Тешице: Ратомир Врбић, Јеврем Врбић, Светозар Врбић, Адам Врбић, Драгољуб Врбић, трговац Живојин Станковић (да лицемерје буде веће уписан на споменику палих бораца у Тешици- прим. АД), Милун Бошковић, Хранислав Кузмановић и Добривоје Стојановић; 4 из Прћиловице- старешина села Миливоје Живадиновић Ливе, Драгослав Живадиновић, ђак и његов син, председник општине Боривоје Урошевић и стражар СДС Радомир Милојевић; 2 из Нозрине- Драгомир Стаменковић и Сретен Стаменковић; један из Пешчанице - старешина села Сретен Ракић, 2 из Лужана - Младен Станковић и наредник Живојин Јовановић, један из Трњана - учитељ Предраг Швабић, један из Јаковља-Милун Милосављевић, из Кормана - трговац Димитрије Грашић, 2 из Гредетина - председник општине Добросав Ракић и ђак Ранко Живковић, и још неки.15Шездесет и више година по завршетку рата, партизански првоборац Љубомир Трифуновић објавио је своје мемоаре из рата. Не преоптерећен идеологијом, он је открио како су Бугари успели оволико људи да похапсе:„Према причању Славка Стоиљковића-Паје из Моравске Каменице, Срба и Ратко Јовић-Душко (народни херој - прим. АД) убеде Пају да иде у Ниш и да тражи да га приме у команду бугарске војске, јер има нешто да им саопшти. Он пристане и они му дају списак најогорченијих непријатеља НОП из моравских села. На списку су се нашли Раде Јанковић-Шумар из Моравца и Воја Милојевић - Лунин. Ови Моравчани су ноћу правили заседу покрај наше куће, чекајући да Срба наиђе и да га убију. Ту су били и други противници НОП из околних села, као и наредник Тодоровић који ме је спроводио из расадника до затвора за таоце у Нишу. Паја оде, преда Бугарима тај списак и Бугари похапсе све по списку. Интересантно је да су пре рата Срба и Воја Лунин били добри другари, вршњаци, али политика је политика. Наредник Тодоровић је одседео мало у бугарском затвору, па су га пустили, јер је његова команда гарантовала да није противник Бугара, већ сарадник Немаца. Раде Јанковић је умро у неком немачком логору (Маутхаузену- прим. АД), а Воја Лунин је био у логору заједно са мојим братом Бранком."16Овакви „обавештајни радови", или нешто друго, нанели су непроцењиву штету четничком-равногорском покрету, па такође и ту треба тражити разлоге за масовна хапшења четничког елемента од стране окупатора. Многи борци за слободу, национални радници, па и обични грађани, који су имали неких симпатија за национални покрет отпора плаћали су партизанске денунцијације окупаторима логорима, затворима, стрелиштима и интернацијама. Историја ће некада морати да каже реч и о томе, а такође и да утврди да ли су кривице многобројних убијених партизана и њихових сарадника од стране четника постојале, ако јесу, у ком виду и који је тачан разлог узимања њихових живота. Многе од тих жртава су се после рата сакриле иза ореола народних хероја и жртава фашистичког терора. Издаја четника окупаторима неоспорно је доказ партизанске колаборације са Немцима у Србији у циљу уништења националног покрета отпора. Овај вид сарадње протезао се за време читаве окупације, а исто је то рађено и са Бугарима. Тачан број пријављених окупатору није познат, јер се многи досијеи потказивача из редова партизана и данас налазе под ембаргом, а велики број њих је жив. Комунизам као идеологија не бира средства којима ће се служити само да постигне свој циљ. Могу да средства да буди и много прљава, али све се чини у име народа, а против истог народа. Парадокс.... Логор у Лесковцу Један у низу прихватних и привремених логора, формираних за потребе смештаја заробљених устаника и њихових помагача налазио се у Лесковцу. Логор је почео да ради још у октобру 1942. године, обзиром на високи проценат саботажних активности Југословенске војске и саботажних штабова на линији Београд-Солун. Логор је формирао Крајскомандант Лесковца, СС капетан Купфершлагер, који је отерао у смрт многе националисте, да би га четници по ослобођењу Лесковца заробили, одвели у Власотинце и тамо ликвидирали.17Вера Пешић је издала изузетно велики број националиста да су на вези са четницима. Она је такође многе четнике отерала на губилишта, због чега су је ови касније стрељали. Стрељана је и њена мајка, такође немачка и шиптарска шпијунка, која је са ћерком потказивала четнике и националисте окупаторима и уништила многе породице у лебанском и медвеђанском крају. Поред немачког логора постојао је и бугарски затвор из кога се такође водило на губилиште, ретко у унутрашњости Србије. Налазио се у згради Лесковачке гимназије. Окупатори (Бугари и Немци) су предузимали низ оперативних акција против јединица Југословенске војске у лесковачком округу, из којих су доводили таоце, четнике или њихове помагаче. Било је доста хапшења и у самом граду. Према непотпуним и до данас нађеним извештајима о одмаздама и репресалијама, окупатори су у Лесковцу и на подручју округа, стрељали или убили око 700 лица-четника или њихових сарадника.18 Број ухапшених, а такође и ухваћених за време акција изузетно је висок. Тако је само у августу 1943. године у Лесковцу и по околним селима, ухапшено 355 лица, припадника четничке организације, а на подручју лебанског среза 103 лица, осумњичених да су били у четницима или да су им давали уточишта. Још једно велико хапшење припадника четничке организације у Лесковцу извршено је у септембру и октобру исте године, када је приведено и процесуирано још 102 лица.19Преко 1.500 лица је прошло по националној линији по лесковачким затворима, нишком концентрационом логору, Бањици, немачким интернирским логорима, а велики број је и стрељан... Логор у Крушевцу Највеће стрељање у Крушевцу извршено је 29. јуна 1943. године. Шта је била позадина овог масовног стрељања? Раније су партизани напали једну интендантску немачку чету код села Ћелије и нанели јој губитке. Немци су знали да су дело извршили партизани, а не четници војводе Кесеровића, али је одмазда на крају погодила и друге. Има више разлога зашто је стрељање погодило обе стране. Један је тај што у Крушевачком казненом заводу није довољно било партизана и њихових људи за одмазду, а други, да се не би таоци могли покупити ни после рација, јер сва села у околини Крушевца била су национална. Партизански покрет у Расини је био врло слаб. Сада се поставило питање како прикупити 530 талаца за предвиђену одмазду. У Крушевац зато долази авионом СС генерал Август Мајснер и држи конференцију. Све се сводило на то како прикупити 530 партизанских криваца и стрељати их у Крушевцу у циљу одмазде, а знајући да их толико нема. Мајснер је предложио да се један број може намирити и у Београду, јер има талаца, али је инсистирао да се у Крушевцу стреља 320 лица као опомена народу да се више учињено дело не понови. У том разговору је Мајснер питао какав је Кесеровић на терену, на шта је добио одговор да је јак и да има доста људи који га обавештавају и помажу. Онда је један недићев чиновник предао Мајснеру извештај у коме је стајала жалба Команде СДС из Београда због једног догађаја који се десио пре извесног времена у Брусу. Иако су стражари приметили да четници војводе Кесеровића држе литургију са свештенством, нису ништа предузели већ су се и они прикључили да би на крају изашли заједно из цркве. Тада је Мајснер, који је пажљиво слушао, скочио са столице и рекао „Е, онда ћемо и четнике да стрељамо!" Тако је и било и он је тај плакат и потписао. У Крушевцу је крајем јуна стрељано 320 мушкараца и 2 жене. Стрељање је почело код Казненог завода у 6. часова изјутра. Обнародовано је стрељање 575 лица.20Где год је могао Мајснер је ударао на равногорски покрет и он је у овој одмазди која је извршена погођен далеко више него партизански, како у Крушевцу, тако и у Београду... Епилог Нацисти су у својим документима признали да су по србијанским логорима и на стратиштима уништили близу 15.000 припадника и присталица Југословенске војске под командом Министра војног владе Краљевине Југославије и армијског генерала Драже Михаиловића, и ухапсили или заробили скоро 40.000. Дакле, ово су подаци из немачких извештаја и директно признање окупатора да је уништио по логорима, заробљавао и лишио слободе 55.000 припадника и присталица легитимне војске Краљевине Југославије. Када је реч о четничким документима, иако их нема за све периоде, они дају далеко већу бројку, али истину ће открити само нови и темељни попис жртава рата, без идеолошких препрека, и онда ће се знати да ли истину не говоре четници или њихови природни непријатељи- Немци. Ово је био рад на основу сачуване архивске грађе и написаних књига које у неким својим деловима обухватају и сегмент ратног страдалаштва по логорима. Првенствени циљ ове књиге, осим приказивања хронологије страдања, јесте и да постави два важна питања: „Ако је прогоњено и убијено 55.000 припадника и присталица легитимне војске Краљевине Југославије, зашто нико код нас, па ни у свету, није подигао послератну оптужницу против нациста за то дело?" Чак и да је прогоњено и убијено њих стотину, реч је о класичном и лако доказивом злочину. По свим правима Женевске конвенције о поступању са ратним заробљеницима од 27. јула 1929, заробљени војници и они који их помажу нису се смели убијати, понајмање слати у концентрационе логоре, израбљивати, интернирати, итд. Иако је за немачку страну овај историјски документ потписао Едмунд Ромберг, много година касније, исти ће га прецртати тако што ће сматрати да су потписивањем услова примирја од стране војног врха војске Краљевине Југославије званично завршили рат са Краљевином Југославијом, не гледајући на то што се поред парафа војног изасланика није нашао и параф претседника владе и да је таква капитулација н е п о т п у н а, јер је капитуларао само један сегмент државе-војска. Да су одлично знали да је војска Краљевине Југославије наставила борбу показују довољно и њихове недоумице по питању како да се понашају према заробљеним борцима Војно-четничких одреда. Показује јасно да су интернирањем већег броја активних и резервних официра због сарадње са војним одредима пуковника Михаиловића и каснијег Министра војног сами признали да се ради о легитимним војним формацијама чим се официри одводе у заробљеничке, а не интернирске-кажњеничке логоре. И поред тога-начинили су низ већ описаних злочина због геноцидности саме политике Трећег рајха, која је, на жалост, дошла до изражаја. Говорећи о логорима као резерватима за смештај заробљених и ухапшених противника морамо да направимо једну паралелу и да се сетимо Првог светског рата и како је изгледао заробљенички логор за Аустроугаре у престоници Србије, а како за српске војнике у Маутхаузену. Сетимо се само да су Аустроугари имали право на свог кувара, на бирање јела, на изласке по граду, док су наши заробљеници умирали у немогућим условима по аустоугарским логорима. Каваљерство нашег војника, оличеног Светосављем и богољубљем у односу на противника никада није долазило у обзир, почевши од најранијих ратова па до последњег грађанског, иако неки данас покушавају да прогласе Србе за геноцидан народ, а уздижу праве злочинце. Друго питање гласи: „Зашто се шездесет и више година прелазило преко старадлаштва Југословенске отаџбинске војске и четничког-равногорског покрета од стране нациста?" Да ли је послератним властима страдалаштво идеолошких противника од стране нациста било и превисоко, а уједно и неприхватљиво за званичну верзију рата, па су се и зато определили да дају крњи и непотпуни попис жртава ратних старадања 1964, или су свесно ишли на прикривање нацистичких злочина, чиме су у неку руку и сами пали у ту категорију?" Ако неке ствари у догледној будућности схватимо и разумемо, бићемо корак више ка сагледавању реалне, а не шаблонске слике рата. Ако се будемо правили да не разумемо или да не желимо да разумемо, онда нећемо никада ни схватити први део великог злочина који се десио у рату према једној легитимној војсци, на тај начин прикрити злочинце и постати сами злочинци. Да ли то заиста желимо? Писац ИЗВОРИ: 1 ВА, ф. Минхен, 9-I-1036-50. 2 ВА, ф.Минхен, 9-I-1044; НДа, к. 51, рег. бр. 29/5. 3 И. Авакумовић, н. д, 60. 4 Тежак је био прогон над цивилима приликом извођења акција. Убијено је 80 лица, међу њима и 10 жена, окарактерисаних као „јатаци банде Д.М". (ВА, НДа, к. 51, рег. бр. 50/1-5; NOKW-1550). |
|
| Последњи пут ажурирано ( Monday, 21 December 2009 ) |
| < Претходно | Следеће > |
|---|
Помозите Изградњу
Помозите изградњу Спомен Парка у Дражевини - кликните на банер да би наставили на сљедећу страницу!
ТЕМПЕРАТУРА
Анкета
Статистика
Чланови: 212Вести: 396
Веб везе: 5
Посетиоци: 383185
БРАЋА САЈТА
Фото Галерија
ПРЕТРАГА
Члан
Равногорски Покрет
Историја срба
| СЕОБЕ СРБА КРОЗ ВЕКОВЕ |
