| Четници у Херцеговини |
|
|
|
| Аутор ravnogorac | |
| Wednesday, 31 October 2007 | |
|
Четници у Херцеговини Послије капитулације Југославије Херцеговина је припала Независној Држави Хрватској, док је војниччки била окупирана од 6. италијанског армијског корпуса. Почетком маја Хрвати су почели постепено да преузимају власт у тим крајевима. Чим су власт примили, хрватски срески начелници и војни руководиоци издали су проглас народу у коме су изричито захтјевали уз пријетњу смртне казне предају оружја искључиво од Срба. По несрећи, многи су оружје и предали, док су га остали сакрили. Када су Срби разоружани, хрватске власти су позвале херцеговачке Хрвате и муслимане и наоружали их. Овај акт хрватске власти је изазвао сумњу код Срба. Чим су усташке власти наоружале херцеговацке Хрвате и муслимане, организовале су од њих усташке јединице и одмах су отпочели нечувено и невиђено убијање и прогон прво угледних Срба, а затим цијелих српских села и крајева. За мјесец и по дана рачуна се да је у Херцеговини убијено преко 40000 Срба. Нарочито су Срби страдали око Љубуског, Мостара, Коњица, Чапљине, Стоца и Гацка. Италијанска војска, која је гарнизонирала у овим мјестима, правила се невјешта, мада је било појединачних случајева гдје су узимали Србе у заштиту и спасавали њихове животе. За тај мјесец и по дана Срби нису могли да се снађу и нису знали како да се спасавају. Али почетком јуна, угледнији Срби из свих херцеговачких срезова састали су се на договор. Написане су биле представке месним хрватским властима и команди 6. италијанског армијског корпуса да се престане са прогоном и убијањем Срба, али све то није помогло. Видећи да се налазе пред биолошким истребљењем, Срби су спонтано почели да се дижу на оружје. У почетку је сваки почео да стражари више свог села и да га брани у случају устаске најезде. Све до 12. јуна 1941. српска пушка није опалила у Херцеговини. Тога дана у селу Казанцима, у срезу Гатачком, свештеник Радојица Перисић организовао је своје сељаке, који су били наоружани, напао је у истом селу хрватску жандармеријску станицу и разоружао је. Пошто је разоружао жандармеријску станицу кренуо је према усташама, Хрватима и муслиманима, који су држали страже и имали патроле према овом српском крају, и отерао их. Чим је свештеник Радојица очистио тај крај од усташа, ријешио је са својим људима да се од тог дана, не само бране српска села и народ, већ да се пређе у отворени напад на Хрвате и Италијане, уколико ови крену да помажу Хрвате. Овај догађај је брзо одјекнуо у свим српским селима Херцеговине, и овај се дан сматра као дан почетка устанка на све непријатеље српског народа у том крају. Неколико дана послије овог догађаја одржане су двије велике скупштине угледних херцеговачких Срба: једна у селу Драмесини код Гацка, на којој су учествовали само представници гатачких села, а друга у селу Сљивовићи, недалеко од Гацка према црногорској граници, на којој су учествовали и представници Невесињског и Билећког среза. Тада је рјешено да се закључци са ове скупштине доставе и осталим срезовима, и да се 27. јуна у свим срезовима изврши једновремени напад на све усташко – хрватско – муслиманске положаје и њихове гарнизоне. Чим је рјешење са скупштине послато свим срезовима, свештеник Радојица Перисић је предао дужност команданта коњичком поручнику Милораду Поповићу. Поручник Поповић је за врло кратко вријеме ступио у везу са свим угледним људима у Херцеговини, са којима се договорио у вези предстојећег напада. На дан 27. јуна отпочео је напад на сва главнија усташко – хрвтаско – муслиманска упоришта у цијелој Херцеговини. Огорчени херцеговачки српски сељаци, скоро голоруки скакали су на усташке ровове, ове ликвидирали и сами се наоружавали. Дана 27. јуна 1941. Срби из Гацка напали су окупатора, италијански конвој у близини Автовца. Сутрадан на Видовдан Автовац је ослобођен од усташа. За неколико дана, све усташке посаде по нашим и њиховим селима биле су уништене или сатеране у градове. Убијен је и ађутант Анте Павелића, Мијо Бобан. Оборен је и један усташки авион. Послије овога су створени планови да се пређе у напад на вароши и из њих истјерају усташке посаде, а хрватска власт потпуно онемогући. Али тога момента су се умијешале италијанске војне власти са намјером да у том подухвату онемогуће Србе. Да би помогле Хрвате, италијанске јединице су кренуле из градова и са јаким снагама почеле да нападају на положаје Срба – четника да би на тај начин угусили револт против усташке Хрватске. Потез Италијана створио је тешку ситуацију за Србе и њима је било јасно да се не могу борити и против њих са својим слабим наоружањем. Примљене су мјестимично борбе са италијанским јединицама, али се углавном од те борбе у то вријеме морало одустати, једно због слабог наоружања, а друго због тога сто су Срби били свјесни да ће од удружених усташко – италијанских снага још више страдати. Овим муњевитим четничким нападом, који је почео 27. јуна и трајао 4 до 5 дана, усташе су биле сабијене у градове и постале потпуно безопасне за српска села. Настало је затишје, које су Срби искористили за припреме, да би у јесењим и зимским данима извршили последњи и главни обрачун са усташким снагама, а вјероватно, услед тешке зиме и слабих комуникација, и са Италијанима. Међутим, почетком септембра, комунисти су отпочели јавно да се појављују у Херцеговини. Њихови водећи људи су прешли из Црне Горе под изговором да помогну борбу Срба против окупатора. Уствари то је био само изговор, који је у то вријеме било тешко објаснити српском народу. Убрзо они су се окренули против Срба – четника и омели намеравану главну акцију против Хрвата и Италијана. Августа 1941. сазнало се у Херцеговини за покрет пуковника Михаиловића и херцеговачке четничке јединице су се одмах укључиле у покрет. Пуковник Михаиловић је тада послао у Херцеговину мајора Бошка Тодоровића да би координирао рад херцеговачких четника са његовим покретом. У првим данима устанка у Херцеговини истакли су се следећи Срби: свештеник Радојица Перисић, поручник Милорад Поповић, капетан Милос Курес, Јован Драгинић, Петар Самардзић (бивши земљораднички првак из Братача, убијен као одметник 1948.), Милорад Бјелетић (командант Ћоравог батаљона), поручници Јован Мишевић, Михаило Копривица, Душан Вучковић, Васо Зиројевић, Благоје Тепавчевић, Шпиро Бабић, Ћетко Петковић, Стево Старовић, Видак Ковачевић, Ђока Гргур, Томо Гузина, Мато Милићевић и многи други у свим крајевима Херцеговине. Прва жртва комунистичког терора је био архимандрит Никодим Јањусевић, настојатељ манастира Жупе код Никшића. Он је био убијен 29. јуна 1941. године. На догађаје у Југославији имао је велики утицај Стаљинов говор одржан у новембру 1941. године, у коме наглашава да ће се рат завршити за двије недјеље или најкасније за шест мјесеци; њемачка армија биће уништена. То је био пропагандни говор без реалистичке процјене тадашње ситуације. Према изјави Вукмановића-Темпа, када су комунисти чули Стаљинов говор, схватили су да је њихов задатак „првенствена ликвидација присталица капитализма прије завршетка рата. Тако ће бити лакше изградити социјализам". Стаљинов говор је био кључ догматских марксистичких идеолога да отворе врата кланица, почевши „другом фазом" револуције - „диктатуром пролетаријата". Као резултат тога, Црна Гора и Херцеговина биле су окупане крвљу угледних патриота, побијених „не зато сто су били кривци, већ зато сто су били угледни и утицајни". У Црној Гори и Херцеговини екстремизми друге фазе били су одвратни чак и неким југословенским комунистима. Владо Шегрт и Петар Драпшин били су укорени од Врховног партизанског штаба због примјене ужасних казнених експедиција противу народа Херцеговине. У Црној Гори и Херцеговини „друга фаза" револуције достигла је зенит крајем 1941. и почетком 1942. Партизани су задржали називе својих противника: „издајници", „колаборационисти" или „чланови пете колоне". Без обзира како су покушали да дискредитују своје противнике партизани су слијепо слиједили Лењинов диктум да „комунистичка диктатура не значи ни мање ни више већ пуну неограничену власт без граница, правила или прописа законских". Касне 1941. и ране 1942. године масовне ликвидације извршаване су по комунистичким наређењима кроз Црну Гору и источну Херцеговину. Према изјави Дедијера, њему је Пеко Дапчевић рекао да су ликвидирања наређена од виших партизанских штабова. „Истовремено је Коминтерна упозоравала Тита да се у садашњој етапи ради о ослобођењу од фашистичког подјармљивања а не о социјалистичкој револуцији" (В. Дедијер, Нови прилози за биогра-фију ЈБТ, ИИ, Либурнија, Ријека: Младост, Загреб, 1981, стр. 387). Најмасовнија убијања су вршена у срезовима: колашинском, шавничком, никшићком, даниловградском и цетињском, а и у срезу подгоричком. Партизанске новине „Наша борба", публиковане у Црној Гори, садрже имена побијених уз примједбу „наставиће се". Партизани су напунили рупе, јаруге, јаме, бунаре, кречане и гробља елитним Србима, у својој немилосрдној примјени „друге фазе" револуције. У процјени таквог ужаса може се само направити преглед имена ових људи, жена и чак младића у овом стравичном периоду. Након злостављања, жртве су бацане у масовна гробља, као сто су комунисти поступали у Горњем пољу код Никшића. Стеван Вучетић тврди да је бачено више од седам стотина лешева у јаму у Горњем пољу! Партизани су дали име тој јами Котор јама, јер је прва жртва бачена у њу из Котора. Јаме около Цетиња и свих страна Црне Горе примиле су лешеве жртава, а у Шавнику жртве су бачене у бунар. Прота Богдан Перовић и син му јединац брутално су мучени, а послије убијени. Више од четрдесет Караџића, рођака чувеног српског реформатора језика и скупљача народних пјесама Вука Караџића, побијено је у Дробњаку. Осамдесет и два лица, укључујући многе Џаковиће, бачено је у јаругу Боана. Жртве из срезова Цетиња и Бара побијене су у партизанском штабу Куновог присоја, укључујући браћу Сћепановиће (један је био професор а други официр), пуковника Ника Јовановића, браћу Драга и Блажа Капичића, земљораднике, и друге. У јаму на Врбању бачено је више људи из херцегновског и кривосијског краја. У Колашину након повлачења Италијана 5. јануара партизани улазе у град и у касарну на Брези затварају све угледније и богатије људе из Колашина и околине. На Бадње вече 6. јануара партизани су у граду спремали игранку и «народно весеље». Међутим друга група партизана је тјерала затворенике да на десној обали Таре копају рупе у баруштини пуној пјеска. Тако док је у гимназији уз велике количине конфискованог алкохола трајала прослава праћена говорима и пуцњавом друга група пролетера је у Лугу ликвидирала све затворенике. Партија није трпила критику ни из својих редова. Многи њени чланови који су се успротивили прераном устанку или партизанским ликвидацијама убрзо су ликвидирани. Међу њима судија Слободан Марусић, учитељ Милован Анђелић (убијен из засједе 6. јануара 1942.) Алекса Павићевић и други. У Херцеговини је била слична ситуација. Првог фебруара 1942. из Врховног партизанског штаба инструкције је добио Ђукица Граховац, командант оперативног штаба Невесиња, да се одмах ликвидирају познати и сумњиви противници, а то је постао њихов свакодневни посао. Неколико дана касније оперативни штаб је обавјештен да је 250 чланова пете колоне стрјељано. Крајем марта у Гацком је било убијено око 70 особа и приближно исти број у Невесињу. Карактеристика многих комунистичких ликвидација је да су извршене по ноћи. Такође послије убистава партизани су често играли на гробовима својих жртава или су чак тјерали родбину жртве да то чини. Комунистички напад на манастир Острог Генерал Ђукановић и пуковник Станишић са 23 четника били су се склонили у манастиру Острогу, да би избјегли њемачко заробљавање. Пратња Ђукановића са неколико врло образованих омладинаца, повукла се у манастир прије њемачког продирања. Испред зграде Главног штаба четничких снага Црне Горе и Боке, код Доњег манастира 16. октобра почело је ужурбано окупљање бранилаца манастира. Са балкона говор држи пуковник Бајо Станишић. „Јунаци, соколови моји," отпочео је високим и снажним гласом пуковник Станишић, „обавјештен сам са поуздане стране да ће манастир бити нападнут у току ноћи или најкасније сутра, од стране јаких партизанских снага, са циљем да нас потпуно униште и овладају манастиром. За овај напад комунисти су формирали нарочиту бригаду под командом Блажа Јовановића и Николе Поповића. Њихове снаге су двадесетоструко веће и јаче од наших. Помоћи не можемо добити ни са једне стране, јер су све наше снаге заузете борбом. У нашој славној прошлости војвода Мирко Петровић је са 24 своја најхрабрија војника у борби познатој у нашем народу под именом: Девет крвавих дана - бранио од Турака и одбранио манастир Острог. Ја сам спреман на најтешже жртве. Света ми дужност налаже да манастир браним до последње капи крви. Рјешио сам да се повучем у Горњи манастир и да га одатле браним упорно. Ко је од вас спреман да умре у одбрани манастира нека се одвоји на десну страну." Не предомишљајући се ни једног секунда, храбри браниоци манастира стали су на десну страну, на челу са командиром штабске чете Радивојем Војводићем, уз спонтане покличе Краљу, Дражи и свом команданту. Витезови моји", наставио је пуковник Станишић, „ја сам се томе од вас и надао. Целокупну муницију и храну што пре пребаците у Горњи манастир. Кад све буде готово известите ме." Пребацивање је завршено. Ђенерал Ђукановић и пуковник Станишић са 30 храбрих пратилаца затворили су се у Горњи манастир, док су остали постављени у заседу около манастира. Све је спремно да се непријатељу да најснажнији отпор. Бјелопавлићску равницу и острошке греде обавила је тајанствена ноћ. Поручник Радивоје у пратњи двојице четника обилази заседе. Ништа ново. Лавеж паса чује се у даљини. Опрезност је већа. Заседа од стране Купинова извештава да се осећа неки прикривени покрет. Вероватно да се привлаче... То је њихова стара тактика да нападају мучки, издајнички. Ено их, привлаче се, преноси се полугласно. Клокот тешких митраљеза и прасак ручних бомби објављује да је напад почео. Паклена ватра обасипа положаје браниоца манастира Острога. Стижу и први извешгаји: Непријатељ је овладао Гредама... Две наше заседе су се морале повући. Погинуо је Ђуро Бојовић, судија... Доносе прве рањенике. Ватра је све страшнија а непријатељ све ближе манастиру. Гвоздени обруч све се висе стеже. Свака веза између спољних заседа и 30 бранилаца Горњег манастира је прекинута. На одстојању од непуних стотину метара води се страшна борба на смрт и живот. Звук острошких звона тешком клетвом у помоћ зове. Два дана и две ноћи води се крвава борба. Уверени да се кроз борбу, патње и страдање достиже чистота и величина живота, браниоци манастира Острога боре се дивовски. Храбро и мушки одбијају све комунистичке нападе. Комунисти покушавају са горње стране манастира, да га запале са кантама напуњеним пепелом, натопљеним нафтом и гасом. Покушаји остају без успеха. Са запенусеним бесом комунисти врше даноноћне нападе, али опет без успеха. Прибегавају преговорима. Архимандрит манастира Острога, Леонтије Митровић, спрема подло издајство, нож у леђа у часовима агоније и неколико пута у улози преговарача допази у Горњи манастир. Браниоци одбијају све. „Никакве преговоре не примам. Никада жив међу изродима спрског народа," поручује пуковник Бајо Станишић. „Можемо разговарати само преко нишана од пушака и никако друкчије. Између њих и нас леже неколико десетина хиљада српскох гробова, наше браће, очева, кумова и осталих честитих Срба, које они побише и по јамама побацаше. Борба против њих је моја највећа, најсветија и најважнија заповест, којој се морам сав посветити." Осамнаестог октобра комунисти постављају тешку артиљерију испред Доњег манастира са намером да униште Горњи манастир. Појава артиљерије тешко утиче на браниоце манастира.„Срушиће га безбожници. Шта да радимо да се манастир очува?" Стари ђенерал Блажо Ђукановић прима преговоре, пошто је добио гаранцију од архимандрита Митровића, да ће манастир бити сачуван и да се браниоцима манастира неће ништа слабо десити и одлази у Доњи манастир на преговоре. Преко свога ранијег адвоката, Бошка Бојовића, Јовановић је дао часну ријеч, да се њиховим животима неће ништа догодити ако се предају. Јовановић је рекао: једино, кад се рат заврши можда ће неки од њих бити изведен пред суд; међутим слобода и грађанска права сваке особе биће потпуно загарантована! Пуковник Станишић, његова три синовца, Бора, Војин и Миленко младић од непуних 17 година и Блажо Војводић, остају у Горњем манастиру и настављају борбу. У ноћи између 19. и 20. октобра, физички потпуно исцрпљен, изрешетан рафалом непријатељског пушкомитраљеза, пао је јуначки поред ћивота св. Василија Остроског, нови Обилић - пуковник Бајо Станишић. Његови синовци и Блажо Војводић да не би комунистима живи пали у руке, одузели су себи животе. Поред пуковника Баја Станишића и његова три синовца Бора, Миленка и Војина, и Блажа Војводића, који херојском смрћу завршише своје животе у Горњем манастиру: комунистички зликовци, који немају части и морала, те исте ноћи, и поред дате часне речи, сасекли су секирама седог генерала Блажа Ђукановића, команданта националних трупа Црне Горе и Влада Дамјановића, председника општине, и стрељали: др Јова Тосковића и потпуковника Јанка Пајевића и његова два сина Бору и Бранка, студенте, адвоката Бошка Бојовића, Ђуру Бојовића, поручника Воју Вујовића, поручника Луку Радуловића, чиновника Мила Вујовића, капетане Ђорђа Бецића и Радоја Ћетковића, чиновника Јована Стругара, студенте Љуба Радовића и Милутина Рајковића, председника општине Илију Поповића, чиновника Влада Павићевића, наредника Брајовића, и чиновнике: Петра Шалају, Благоја Андрића, док је Светозар Грандић, невероватним случајем бегства са стрелишта успео да се спасе. Ваше Високопреосвештенство! У вези Ваше усмене наредбе од 12. новембра тек. год. част ми је поднијети следећи извјештај о разорном раду комуниста у подручној ми собаићкој парохији и околини. Дана 13. октобра 1943. год. разбојничка комунистичка банда напала је највећу народну светињу Свети Манастир Острог, гдје се чувају свете мошти Острошког Чудотворца Св. Василија. Послије петодневне борбе комунисти су успјели да убију вођство Националног покрета и још 22 национална борца. Губитком тих Острошких бораца настала је страховита пометња у народу, тако да су комунистичке хорде уз мјестимични отпор само појединих породица, за непуних 15 дана успјеле да загосподаре лијевом обалом ријеке Зете. Највећу подршку комунистима дала је позадина, која се крила под видом националиста, а особито рђаву и подмуклу улогу одиграла је женска омладина. Све националне породице, које се данас налазе под доминацијом партизанске власти комунисти пљачкају до голе коже, а ко им се успротиви одмах га убијају на лицу мјеста. За сада у парохији немогуће је пароху ма шта предузети, већ се повукао са групом националиста у Даниловград. Комунисти се служе свим средствима у борби противу народа и Светосавске Цркве, мобилису принудно читав народ, али женска омладина много се брже опредељује него мушка. Интелектуалци су врло пасивни, неодлучни и са таквим радом стварају код народа врло рђаву слику. Њихов опортунизам је индиректно одобравање комунизма. Комунисти употребљавају Црквена гробља за санчеве у борби против националиста. Свих националних жртава у борби у Острогу и ван Острога до данас било је 31 (тридесетједна). Националне жртве у Острогу закопане су у двије раке од стране комунистичке авангарде (Италијана) на њима својствен начин. Но и поред све тежине половина парохијана се држи добро и будно чека да им се помогне да стресу јарам комунистичких зликоваца. С помоћу Бога надамо се да ће се опет доћи да се слободно принесу благодарне молитве за спас нашег напаћеног народа. (Рукописни извјештај свештеника Милоша Перовића, привременог пароха собаићког, Митрополиту М. бр. 3252/12. 11. 1943. г.) -Борбе под Острогом Овај документ има велику историјску вриједност и биће незаобилазна грађа за све оне историчаре који ће се убудуће објективно бавити проучавањем Другог свјетског рата и братоубилаштва у Црној Гори. И у извјештају свештеника Милоша Перовића, привременог пароха собаићког, који је и данас жив, и у бесједи митрополита Јоаникија на четрдесетодневном парастосу страдалим националистима, који је одржан у Цетињском манастиру, види се да су комунисти за овај напад на национални штаб у манастиру Острогу били обилато помогнути од стране Италијана. Митрополит Јоаникије је на то указао следећим ријечима: "Удружени са олошем из разних крајева и са италијанским војницима, који су их богато снабдјели најновијим оружјем и муницијом, они су дошли под Острог 12. октобра о. г. да потраже оне који су се против њих борили". Свештеник Милош Перовић на сарадњу Италијана и партизана указује ријечима да су Италијани били комунистичка авангарда. Очигледно је и јасно како је и на који начин извршен овај напад у коме су пале главе најбољих синова Црне Горе и Брда и то: ђенерала Блажа Ђукановића, пуковника Баја Станишића, Јанка Пајовића, Ђорђија Бецића, Радоја Петковића, Воја Вујовића, Душана Стругара, Јована Стругара, Љуба Радовића, Луке Радуловића, Бранислава Перовића, Мила Вујовића, Вида Петковића, Милутина Рајковића, Илије Поповића, Влада Павићевића, Јова Тосковића, Влада Дамјановића, Миленка Станишића, Војина Станишића, Бора Станишића, Петра Шолаја, Блажа Војводића, Светозара Грандова, Бошка Бојовића и Ђура Бојовића. Поред многих других доказа и ово је доказ о великим револуционарима који су били вољни да се удруже и са црним ђаволом у борби против Бога, Свете Цркве, Светога Василија и српских јунака. Једини преживели, неки Благоје из Васојевића, кад су их повели на стрељање, имао среће, не погоди га метак, он пане доле, правио се мртав и кад су му одело и цокуле скидали, бацили га у јаму, он искористи прилику кад су партизани били неопрезни, дигне се из "мртвих", баци се у бијег, пуцали сви за њим, опет га метак не погоди...Скривао се у шуми три дана, онда дође у нас штаб. Од њега сам чуо како је било. Ситуација безнадежна. Узалуд су звонила острошка звона, помоћ тражећи. Нико да крене опкољеним четницима. Партизани понуде Бају Станишићу, не да се преда, него да пређе на њихову страну, даће му сектор да командује, само да призна њихов врховни стаб. Бајо одбија. Онда обећају четницима да ће их пустити кућама, само да се предају, да се не пролива братска крв. Изађу, мирно предају оружје, партизани их поведу у Доњи Острог. Саслушају их мирно, дају им вечеру...А онда у глуво доба ноћи, све их повежу, изведу - као морају да беже, долазе Њемци - и пострељају их. Ђенерал Ђукановић предао се, није желео да светиња острошка страда у борби у којој четници нису имали никакве шансе. Са њим се преда и Дражин изасланик, др. Тошковић над чијим лесом су се партизани највише церили. "Дођите да видите Дражиног министра!" А Баја Станишића метак погоди док је пуцао, погибе на прозору манастира. Три његова рођака не хћесе им живи у руке, изврше самоубиство... Борбе на Тромеђи Пред крај 1942. године на тромеђу Босне, Лике и Далмације са стране су стигле двије јаче војне формације и обе се пострадалом српском народу у тим крајевима представљале да стижу као браћа да му помогну. А пошто су се оне већ налазиле у међусобним сукобима и пошто су ишле потпуно различитим путевима, обе никако нијесу могле бити доброжелећа браћа српском народу на Тромеђи и у другим крајевима западне Југославије. Прво су тамо стигли Брозови партизани, које су из Србије, Црне Горе и Херцеговине протјерале српске националне снаге, па су својом пропагандом обмањивале Србе у западним крајевима да долазе да им у великој невољи помогну, а у ствари су одмах отпочели да на подмукао начин ликвидирају најистакнутије српске националне вође и да оштрим нападима уништавају четничке центре широм Тромеђе, од којих да поменемо само Босанско Грахово, Грачац и Штаб Динарске дивизије у селу Стрмици. Поступци им се у поменутим и другим мјестима нијесу разликовали од усташких, стоје код многих Срба у западним крајевима брзо створило увјерење да то нијесу никаква браћа, већ небраћа и велики злочинитељи. Али Брозови партизани су ипак успјели да у своје редове увуку велики број Срба на том простору, посебно из оних крајева гдје није било четничког устанка и у којимаје српски народ био највише изложен злочиначкој оргији Павелићевих усташа, а то су сјеверна Лика, Кордун и Банија. Тамо су усташе већ у почетку своје владавине ликвидирале истакнуте српске људе, па обезглављени српски народ није имао ко да организује и подигне на устанак. Преко српских чланова Комунистичке партије Југославије Комунистичка партија Хрватске је лако завела заплашени и тешко пострадали народ и одвела га својом линијом, на којој су Срби сјеверне Лике, Кордуна и Баније били Брозова главна ударна снага, а и највеће зло за тамошњи српски живаљ, који је под тзв. Командом Хрватске током читавог рата дозивљавао голема и свестрана страдања. Помоћу заведених Срба из Србије, ЦрнеГоре, Херцеговине, Босне, Далмације, Лике, Кордуна и Баније комунисти су имали намјеру да на ширем простору тромеђе Босне, Лике и Далмације створе своју слободну територију и да ликвидирају Динарску четничку дивизију, којаје тамо највише сметала и Павелићевим и Брозовим плановима. Доласком главних комунистичких снага у западне крајеве Југославије, Динарска четничка дивизија се нашла у изузетно тешком положају, па јој је била потребна помоћ са стране. У октобру 42 Титов штаб долази у Западну Босну и већ у октобру са јаким снагама напада на четнике у Грахову и Граховској долини. Тамо је неколико дана вођена беспоштедна борба између партизана и четника. Тзв. пролетерске бригаде које су сачињавале искључиво Срби, а чији командни кадар био Хрватски, опљачкале су и попалиле многа српска села у Граховској долини, али нису сломиле четнички отпор па су се уз велике губитке повукле према Лици. -У помоћ стижу браћа са истока Схвативши озбиљност новонасталих прилика по националне снаге у западним крајевима наше земље, Дража је издад наређење војводи Јевђевићу и војводи Петру Баћевићу да са херцеговачким и неким источно-босанским четничким јединицама крену у помоћ Ђујићевим четницима на Тромеђи. По пријему наређења, а будући даје Херцеговина била безмало чиста од комуниста и да су усташке снаге биле разбијене и протјеране из многих мјеста у Херцеговини, херцеговачки четници су одмах кренули у помоћ својој саборачкој браћи и српском народу у Далмацији, западној Босни и Лици. Већ у првим данима децембра 1942. године они су пристизали на Тромеђу и одмах се укључивали у борбу против комуниста, који су управо тих дана жестоко наваљивали скоро на све јединице Динарске четничке дивизије и који су, вјероватно, сматрали да ће врло брзо ријешити битку у своју корист. Иако на непознатом земљишту и већ од првог дана у оштрој борби против комуниста, херцеговачки и источно-босански четници су се брзо сналазили и показали задивљујућу храброст. Чим су комунисти осјетили да се ситуација мјења у нашу корист, смјеста су измјенили дотадашњу тактику фронталног нападања на све четничке јединице и започели да маневришу, па са сређеним снагама и изненадним нападима да насрћу час на једној час на другој страни. Тада се дешавало да данас имамо оштру борбу са комунистима негдје у Далмацији, или западној Босни, а послије неколико дана да буде сва жестина пренијета негдје у Лику. Зато су херцеговачки четници, за сразмјерно кратко вријеме, стигли да воде борбе са комунистима по читавој тромеђи Босне, Лике и Далмације. Они су са борцима Динарске дивизије залазили по оштром гребену Козјака и пели се преко високих планина Уилице и Велебита, а најзешће и најтеже борбе водили су са комунистима око Грачаца, Стрмице и Бос. Грахова. Својим доласком, Херцеговци су утјерали страх у кости и преосталим усташким снагама, које су се задржавале само у утврђеним мјестима поред јаких италијанских гарнизона, или су суновратно бјежали у унутрашњост НДХ, што је за српски народ у тим крајевима било значајно и охрабрујуће. Друга судбоносна битка вођена је у Грачацу и то баш на Православну Нову годину. Велика срећа за Динарску дивизију је што су у помоћ већ стигле четничке јединице из Источне Босне и Херцеговине. Грачачка битка је била још оштрија и крвавија од оне у Грахову, али су тамо комунисти поражени и уз огромне губитке били присиљени на повлачење. У Грачачкој битки је било великих губитака и на четничкој страни. Међу њима је био и Душан Вучковић командант Зубачког батаљона. Трећи напад Брозових комуниста је био на штаб Динарске дивизије који се налазио у селу Стрмици. Овај напад је био озбиљнији и лукавије припремљен. Партизани су претходно вршили отворене провокације и озбиљна узнемиравања четника у Подинарју и Врличкој крајини са намјером да одвуку тамо главнину четничких снага и да изненада нападну на слабо брањени штаб дивизије сто се и десило. Ђујић и Баћевић су предузели акцију чишћења према Динари и Врличкој крајини и заједничким снагама разјурили партизане са тог простора. Међутим комунисти су на Светог Саву 43 успјели да сломе отпор ослабљених четничких снага у Стрмици. Ђујић и Баћевић су брзо стигли у Стрмицу и потисли комунисте према Дрвару. Само у сколском бунару у Стрмици нађено је 15 закланих четника. И даље су вођене борбе али мањег интезитета. Послије су партизани почели бјежанију са ових простора повлачећи са собом неборачко српско становниство (око 50000) које је доживљавало ужасна страдања од изнемоглости, зиме и глади, а њихови напуштени домови опљачкани и спаљени од усташа, што је био заједнички циљ Анте Павелића и Јосипа Броза. Сами комунистички генерали су овај збјег назвали «Колонама смрти». Већи дио избјеглица се никад није вратио кући. Четници ИБиХ су се вратили у своје крајеве да бране своја огњишта од надолазеће комунистичке опасности. Под командом елитних команданата: војводе Петра Баћевића, Милорада Поповића, Добрице Ђукића, Видачића, Милоса Куреша и других, ти српски јунаци без мане и страха показали су да се бољом међусобном везом, организованошћу и покретљивошћу наших националних снага широм земље могло много више учинити. Нажалост, тога код нас током рата није било довољно, односно не онолико коликоје требало и могло да буде. Храбрим херцеговачким и источно-босанским четничким борцима остаће вечно захвални борци Динарске четничке дивизије, јер од њих добише помоћ баш у данима кад се радило о бити или не бити јуначке Динарске дивизије, која је током рата била велика кост у грлу и Павелићевих усташа и Брозових комуниста. |
|
| Последњи пут ажурирано ( Wednesday, 31 October 2007 ) |
Помозите Изградњу
Помозите изградњу Спомен Парка у Дражевини - кликните на банер да би наставили на сљедећу страницу!
ТЕМПЕРАТУРА
Анкета
Статистика
Чланови: 212Вести: 396
Веб везе: 5
Посетиоци: 383208
БРАЋА САЈТА
Фото Галерија
ПРЕТРАГА
Члан
Равногорски Покрет
Историја срба
| СЕОБЕ СРБА КРОЗ ВЕКОВЕ |
